„Рећи ћу вам нешто: кључно је имати страствен интерес за тему ако ћете већ да радите на чланку као што је овај.“

Прије стотину година филмови су били лишени синхронизованог тона – можда су пијаниста, или у већим кинима, оркестар, пратили радњу филма. Технологија звука на филму, гдје се звук уносио у траку одмах до филмске траке, је развијена тек 1920-тих. Филмови који су садржавали разговоре самих глумаца су постали распрострањени тек крајем тог десетљећа.

Многи филмови из овога доба су нестали услијед запаљивости и нестабилности нитратних филмских трака на којима су израђивани, на тај начин утичући и на филмске великане тога времена. Од четрдесет филмова Теда Бара, данас их постоји само шест.

Било како било, један од најчувенијих, чак и данас, глумаца нијемих филмова је прошао много боље. Чарли Чаплин, рођен 16. априла 1889. сматра се једним од најутицајнијих особа у историји филма уопште. У својим двадесетим, био је један од најплаћенијих људи на свијету те познат у толикој мјери да је могао снимати нијеме филмове годинама након што су изашли из моде.

Деценијама послије, један филмски критичар је написао како је Чаплин „највјероватније био једини најважнији умјетник створен од стране филмске сцене,  а засигурно извандредан глумац те свијетски симбол и данас“. Један режисер је истакао каке је Чаплин „једина особа чије име, у историји свијетске кинематографије, остаје недотакнуто икаквом сумњом. Филмови које је оставио након себе никада неће остарити“.

Уредници Википедије, Лоеба и ТруХартСузи3 су добрано упознати с Чаплиновим ликом и дјелом с обзиром да су створили чланак о њему на енглеској Википедији те га пратили кроз цијели низ провјера квалитета и садржаја. Тренутно је један од  „Сјајних“ чланака што значи да се сматра једним од најбољих чланака које Википедија може да понуди. Овакав статус има само један на сваких хиљаду чланака.

И Сузи и Лоеба су годинама гајили своје интересовање за филмове, али не и за старије нијеме филмове док нису видјели дијелова Чаплинових дијела на ТВ екрану. Сузи пише да „као и многи други, раније сам посматрала нијеме филмове као тешке и досадне, чак и наивне. Била сам пријатно изненађена када сам открила колико модерности Чаплинови филмови носе у себи…Истина је да се нијеми филмови доста разликују од филмова са звуком, но то је дио чари. Вјерујем да сам први пут стварно увидјела могућности филма ка средства изражавања тек након гледања нијемих филмова. Прве декаде у историји филма заокупљају пажњу управо јер је филм био тако нови феномен у том периоду. Све што данас узимамо здраво за готово када је ријеч о филмовима је тек тада настајало из рада и грешака“.

Када је у питању чланак на Википедији, Лоеба је предложила сарадњу описујући како је тиме закорачила у непознато, ситуација позната великом броју уредника Википедије:

„Сјећам се да сам као мала гледала један краћи филм са Чаплином, али није оставио утисак на мене.Док сам била млађа, мислила сам да је шашав и досадан. Нисам била спремна да дам шансу филмовима који су настали, рецимо прије седамдесетих. Но у раним двадесетим, кинематографија је почела да ме стварно интересује те сам схватила да у раним дјелима постоји обиље талента и шарма. Док сам пролазила ову промјени (некада 2010) одгледала сам Чаплинов биопиц Ричарда Атенбороа на телевизији. Сам филм није ништа посебно, али успијева да ухвати занимљиви Чаплинов живот и његов шарм. То је све што је било потребно да пробуди моје интересовање. Свидјело ми се његово дјетињство, као да је у питању неки од Дикинсонових ликова, његова политичност и љевичарство те начин на који је потпуно и страствено контролисао свој рад. „Дјете“ је био први његов филм који сам погледала, први нијеми филм уопште, и сама сам се изненадила колико ми се свидио. Након тога сам погледала још неколико и они су ми се свидили. Тада сам одлучила да наручим његову аутобиографију, иначе одличну књигу. У међувремену сам се заразила Википедијом те сам одлучила да би Чаплин могао да буде одличан пројекат – за који бих ја стварно била заинтересована да обавим истраживање и напишем чланак. Прво сам намјеравала да преправим постојећи чланак у новембру 2011, истовремено тражећи заинтересоване сараднике, али нисам почела с радом све до априла 2012. Написала сам два до три поднаслова прије него ли ми се ТруХартСузи јавила изразивши жељу да помогне.

Ипак, стварање овако значајног чланка није једноставан подухват – нешто што су и Сузи и Лоеба знале, с обзиром да су већ учествовале у стварању чланака о Мерлин Монро и Катерин Хепбурн. Академска грађа везана уз самога Чаплина је обимна, а за чланак, да би се сврстао међу најбоље, је неопходно да буде „темељан и репрезентативан преглед значајне литературе“. Ово подразумјева, у суштини, доста читања. Чаплинов чланак се може похвалити са преко 30 књига у својој библиографији док Сузи процјењује да, све укупно, чланак садржи око педесет извора када се додају новински чланци. Лоеба посједује осам књига о Чаплину, од којих је пет прочитала у потпуности. Користила је интернет изворе како би пронашла и прочитала остале.“Знале смо да се за великана какав је био Чаплин очекује опширно истраживање тако да смо намјерно тражиле што више материјала“.

То је био само почетак. Сузи процјењује да је комплетирање чланка трајало годину дана, те с обзиром да је обим посла био такав, сумња да би иједна од њих могла то одрадити сама. Обје су опширно, на блогу, објашњавале препреке које је неопходно проћи како би чланак постао један од најбољих:

Сузи: С неким као што је Чаплин, постоји тако много извора да човјек потроши много времена само читајући. Потом, ту је питање шта написати у чланку, с обзиром да постоји тако много занимљивих детаља који се могу споменути. Када се напише почетна верзија, потребно је доста озбиљног уређивања како чланак не би био предугачак или исцрпљујући за просјечнога читача. Ово је, можда, најдужи и најизазовнији дио поступка. Највише нервира бескрајно „ратовање“ уређивањем и разговори на страници у ту сврху гдје се могу срести уредници са снажним и крутим личним мишљењем, који пак нису обавили довољно академског истраживања о теми

Лоеба: Писати чланак који би се требао сврстати међу најбоље о некој од основних тема је, кратко речено, напоран посао. Са великанима увијек постоји мноштво прича и литературе тако да су чланци, неизбјеживо, веома дуги( чак и када се свјесно трудите да будете што краћи те да избаците све непотребне детаље). Најмање желите да ускратите читаоце за неке кључне информације! Поред животне приче, мора се уредити и „аналитички“ дио (заоставштина, умјетничко дјеловање) ако већ желите да будете свеобухватни. Ови дјелови знају бити веома изазовни и захтјевају много истраживања.

Као уредник, свјесни сте колико ће људи читати ваш чланак, тако да постоји право задовољство када се створи високо квалитетан садржај. Од самога почетка сам одлучила да мој чланак желим да видим међу најбољима, што је значило посвећивање пажње сваком извору на који смо се позивале, да је све написано мојим ријечима, слиједећи Википедијин приручник о стилу, те спомињући бројне изворе. Ја иначе имам проблема са писањем, не долази ми природно тако да сам поприлично спора. Када узмете у обзир све ове факторе, јасно вам је зашто нам је требало пуно времена. Чак и када „завршиш“ још увијек мораш да све још једном провјериш како би се одстранили сувишни детаљи( из чланка о Чаплину ја сам избацила око 1000 ријечи), копирати, уредити те побринути се да су извори квалитетно поредани.

Чак и када се све ово уради, опет морате проћи неколико прегледа, прије него ли чланак буде проглашен једним од најбољих, морате ускладити чланак са предлозима који настану након прегледа што додатно продужује поступак. Хвала Богу да сам могла да радим заједно са Сузи. Подјелиле смо области међу собом, иначе би тешко написале чланак. Неки људи сами могу да напишу велике а одличне чланке што ми се чини и лудим и дивљења вриједним, но када сам ја у питању, ја бих још писала о Чаплину да сам радила сама. Рећи ћу вам нешто: кључно је имати страствен интерес за тему ако ћете већ да радите на чланку као што је овај.

На крају, питали смо Сузи да нам објасни зашто је Чаплин био и остао тако популаран. Многи људи, на примјер, су упознати са филмом „Велики диктатор“, Чаплиновом сатиром Адолфа Хитлера, у таквој мјери да се с времена на вријеме појави у новијим филмовима попут „Жељезног неба“.

Сузи нам је рекла да је: Чаплин био један од првих који је прославио дугометражне филмове, но исто тако је стварао од себе и свога најпознатијег филмског лика бренд препознатљив широм свијета. Био је један од оснивача Уједињених Умјетника што му је омогућило да остане независан током период великих студија. Вјерујем да се временом развио у симбол ранога двадесетога вијека уопштено, с обзиром да је оличавао Амерички сан – сиромашни имигрант који је постао милионер кроз таленат и истрајност.

Питање његове популарности, чак и данас, је веома добро питање. Не вјерујем да је то само због његовога статуса велике филмске звијезде с обзиром да су многи велики глумци и глумице остали познати само неколицини особа заинтересованих за нијеме филмове.

Мишљења сам да је његова легенда спој више ствари. Од свога првог великог наступа из 1910. Чаплин никада није заборављен, чак ни када је постао предмет мржње јавности. С обзиром да је још за живота доживљаван као умјетник, увијек је привлачио више пажње него ли његове колеге који су виђени тек као забављачи или творевине великих студија. Чаплин је веома паметно поступио по питању очувања својих филмова, тако осигуравајући да ће их моћи гледати и људи скоро вијек послије њиховога настанка. Ипак, најважније је да су Чаплинови филмови истовремено и веома разумљиви али и веома дубоки смислом. Иако они, што је за очекивати, осликавају вријеме када су настали, њихове теме су непромјењиве а са ликом Скитнице и данас се лако поистовјетити – посебно у временима економске кризе. То су једноставно веома добри филмови.